Ako ne znate šta je “bolo” mašna, to je mašna koja se sastoji od pertle ili kože sa dekorativnim završecima provučenim kroz ukrasnu kopču. To je kravata po meri kauboja i slobodoumnih, onih koje ne možete ukrotiti. Zamislite Majka Miligana iz druge sezone Farga, zamislite Džona Travoltu u Petparačkim pričama , zamislite Meklmora.
Konkretno mašna mog tate sastojala se od smeđe pertle koja se završavala dvema koštanim suzama. Kopča je bila uglačani broš od jelenske kosti reljefnih ivica. To je artefakt zaostao još iz njegovih dana u Alberti, gde je slobodno vreme od rada na naftnim bušotinama i drugim klasičnim fizičkim poslovima provodio jašući konje sa nekolicinom prijatelja i logorujući u preriji — neopterećen balastom braka i porodice za koje mislim da nikad nije bio rođen.
Obožavao sam da gledam ćaleta na društvenim događanjima. Ponašao se kao šarmantni mangup. Možda se radilo samo o idolopoklonstvu mladog dečaka koji u svog oca gleda kao u Boga, ali kad bi stavio “bolo” mašnu, kunem vam se da je bio najkulji lik na svetu. Bio je kul tip koji je ponekad igrao ulični hokej sa mnom i mojim prijateljima. Bio je klasičan lakrdijaš koji igra za publiku, proklizavajući po putu i napadno za sobom obarajući protivničke igrače, izvikujući nerazumljive francuske besmislice kad god biste prešli u napad. Moji drugari su ga obožavali. Bio je to čovek koji je umeo da širi oko sebe ljubav i da je prima, čiji je život bio pod kontrolom, koji je umeo da inspiriše svoje sinove.
Ali ova verzija mog tate bila je posebna. Moja mnogo češća uspomena na njega bila je kad se vratim kući iz škole i zateknem ga kako spava na kauču i — na osnovu prljavih sudova, ostataka hrane i opušaka u pepeljari — zaključim da je verovatno tako proveo sate. Neprestano je bio između dva posla, a ti periodi su se samo produžavali, od nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Njegova odeća (često samo duge gaće i majica sa kratkim rukavima) bila je isflekana i otrcana, soba manje nalik dnevnoj a više nalik zapuštenoj garsonjeri ubačenoj u porodični dom. Moja braća i ja bismo se šunjali okolo, gušeći se od jezive, represivne tišine, dok smo se trudili da se osećamo mladalački i normalno, sve vreme prestravljeni da ćemo probuditi mog oca i izazvati izliv njegovog nekontrolisanog besa.
Bes mog oca slomio bi me svaki put kad bih mu prisustvovao. Živeo sam u strahu od njega i tresao se na najmanji nagoveštaj njegove pojave. Bio je glasan, oštar i licemeran. Kad god bi ga nešto probudilo, odmah bi našao žrtvu — bilo da se radilo o jednom od moje mlađe braće, meni ili mojoj majci — i agresivno je izgrdio zbog bilo kakvog minimalnog kršenja ili minimalnog vređanja njegovog nepostojanog etičkog kodeksa. Pravila u kući su se neprestano menjala jer nisu ona bila poenta. Poenta je bila imati povod za napad, svesti bilo koga od nas na beznačajnost koju je sam osećao. Bilo je to pravo pravcato zlostavljanje — na sreću ne fizičko, ali podjednako destruktivno i svirepo.
Dok sam odrastao nisam znao zašto je to tako. Bila je to samo moja životna rutina — svakog dana moja sreća bila je talac nasumičnih hirova i raspoloženja mog oca. Takva nestabilnost ume da ostavi traga na vama kad ste mladi. Nema pravilnog ponašanja i nema kontrole ili bezbednosti. Ima samo života glodara, koji uvek mora da ostane mali, neprimećen i tih.
“Bolo” mašna koja je pripadala autorovom ocu. Fotografija posredstvom autora.
Nisam imao pojma da je ponašanje mog oca rezultat njegovog problema sa drogom, zavisnosti od ubrizgavanja kokaina koja mu je uništavala život, brak i dovodila našu porodicu do bankrotstva. Nisam imao pojma da su bol i zbunjenost koje sam doživljavao uobičajeni opis života sa zavisnikom. Njegove divljačke promene raspoloženja i moja sledstvena unutrašnja konfuzija bila je izazvana njegovim uzimanjem droge i čekanjem na nju. Možda je to zapravo i najznačajniji način na koji zavisnik izdaje svoju porodicu: bol koji vam nanosi nije čak ni glavna drama. To je samo efekat — simptom jedne dublje, strastvenije ljubavne afere.
Još destruktivnija bila je tišina. Bili smo tako tihi u našoj kući — bremenita tišina nam je nabijana u usta poput krpe. Bila je to agresivna tišina, saučesnik u zločinu njegovih otrovnih izliva besa. Moje ćutanje nastalo je iz mog suzbijenog besa preusmerenog ka iznutra, tako da mi se klizi niz ždrelo i odlazi u stomak. Neizdrživa želja da ga probudim i suočim se s njim preokretala se u neprestani samoprekor zbog mog kukavičluka.
Cilj svake porodice koja trpi zbog nečije zavisnosti jeste da se pretvara da je sve normalno, da površinu jezera održi mirnom i spokojnom. Što gori haos postaje, vi više škrgućete zubima i ignorišete ga, smeškate se kao da je sve u redu, i gurate svu tu ozlojeđenost i konfuziju koju osećate ispod njegove mirne površine.
Zbog te auto-cenzure mi je i bilo tako bolno i teško da pričam sa svojim ocem. Što se tiče potiskivanja svega i nepominjanja neprijatne teme, bio sam savršeni vojnik, Džejson Born pretvaranja da je sve u redu. Zavisnici upravo računaju na to prećutkivanje i saučesništvo. Zbog njih i mogu da vam natrljaju na nos svoju zavisnost. Oni dobro znaju da će sporazum o netalasanju ostati na snazi.
Video sam oca za prošli Božić i jedva sam ga prepoznao. On i moja mama su se u međuvremenu rastali. Postao je koščat i krhak. Droga mu se urezala u lice. Moj brat, koji još živi u roditeljskom domu, rekao mi je da je našeg oca počeo da doživljava kao već umrlog, što ima smisla jer već liči na duha. Kao i u slučaju duhova, komunikacija sa njim je nemoguća. Razgovaramo, ali to je samo buka koja pokriva prava pitanja: Zašto? Šta se desilo?
Moj tata nikad nije umeo da bira poklone. Od pokvarenih kros motora, do najklasičnijih poklon-kupona, uvek je krčmio frazu “važna je namera”. Prošli Božić nije bio izuzetak. Mom malom nećaku otac je poklonio kesu premale odeće za devojčice i izduvanu gumenu loptu sa Diznijevim likovima za koju je tvrdio da je antikvitet. Nisam još video antikvitet sa bar kodom, ali šta ja znam? Lično sam dobio ulubljenu polovnu kutiju “brut” parfema i losiona posle brijanja, koju sam promptno ostavio kod kuće. Za mene je to bio samo još jedan primer njegovog aljkavog roditeljstva. Ti pokloni nisu bili ništa drugo do duh koji pravi bezazlenu buku.
Ali nedavno sam ponovo bio kod kuće, a čim sam stigao, majka mi je rekla da je izbacila kutiju sa božićnim parfemima koju sam ostavio za sobom. Pre nego što je to uradila, međutim, zavirila je u nju i tamo pronašla nešto.
Uručila mi je tatinu “bolo” mašnu. Ostavio mi ju je na dnu kutije.
Osećao sam se kao da sam pronašao poruku u boci. Moj tata, koji mi je nekad bio idol, koji je sa mnom i mojim prijateljima igrao hokej, pokušao je nešto da mi kaže. Pronašao je rupicu u tvrđavi tišine koju su izgradile njegova droga i moj bol, i ubacio poruku kroz nju. I uspeo sam da zavirim na tu rupicu i ugledam ga, osetljivog, inteligentnog kauboja kog je mali dečak u meni obožavao, i dalje na konju, i dalje jašući gde ga vetar odvede. I na taj kratki trenutak, bio sam ispunjen neukaljenom ljubavlju.
Uvrstiću tu mašnu u svoju garderobu. U čast čoveka koji je pokušao da da sve od sebe, ali nije uspeo, i života i ljubavi između nas koje smo mogli da imamo.
Nema komentara:
Objavi komentar